Министарство културе Републике Србиjе

Културна политика у знаку булевара

Београд, 12.6.2010.

Иван Лалић: Дариjан Михаjловић jе морао бити овде. Овде jе свет позоришта коjи он игнорише.

^{Небоjша Брадић}

Тања Мандић-Ригонат: Како неке телевизиjе могу да имаjу националну фреквенциjу а да немаjу обавезу да имаjу емисиjе коjе прате културу. Млате паре на риjалити програмима, на кичу и шунду до даске? Култура jе као садржаj протерана у неке касне сате, ако jе уопште заступљена у програму. Позориште опстаjе у том контексту опште примитивизациjе као оаза смисла, тим пре га не треба стратешки маргинализовати или гурати у комерциjализациjу. Мислим да држава мора да има свесну одлуку да заштити позориште упркос томе што позориште може бити снажно субверзивно место у коjем се друштво пропитуjе, доводе у питање многе поjаве, људска природа... Оно jе пре свега место духа, маште, а уметници, као и позоришни радници дефинитивно нису администрациjа како jе „баш креативно“ протумачено законом о максималном броjу запослених у локалноj самоуправи.

Небоjша Брадић: Ако сам Вас добро разумео, Ви сматрате да позоришта нису финансирана...

Тања Мандић-Ригонат: За сад jесу, али врло jе опасна ова прича: хаjде, окрените се благаjни, проjектима, jурите спонзоре, а држава ће бити посматрач коjи прати резултат тржишне утакмице. Позориште ниjе искључиво место забаве. Или би било пожељно то да постане? Jош jедан простор за бескраjно понављање испразних садржаjа, за анестезирање глупошћу коjа jе финансиjски исплатива а за културу погубна. И jош нешто, не постоjи генерално криза публике у нашим позориштима, као што мислим да не постоjи ни криза квалитета. Имамо добре писце, глумце, редитеље, посвећену публику коjа у општоj беспарици одваjа новац за не тако jефтине карте у нашим условима. Немам ништа против ни булеварског позоришта, али имам да културна политика и мишљење о позоришту буде у знаку булевара.

Небоjша Брадић: Наjжешћи критичари сматраjу да Министарство културе веома много средстава опредељуjе управо за позоришта. Годишње, само за делатност Народног позоришта и Српског народног позоришта издваjа више од дванаест милиона евра, док продукциjу играног филма у Србиjи суфинансира са мање од два милиона евра. Али, ниjе наjвећи проблем колико се даjе. Добре идеjе и добре представе увек пронађу пут и до новца и до публике. Да би живело, позориште мора разумети друштвене околности, не само тако што их уметнички промишља и критички преиспитуjе на сцени, већ и економски, иза сцене.

Иван Меденица: Ми овде говоримо у првом реду о позоришту у контексту имплицитног или експлицитног захтева да буде посећено, да остваруjе успех на благаjни, у контексту финансиjске кризе када jе, како кажу, немогуће имати онакве државне субвенциjе на какве jе позориште навикло. Можемо да проширимо ову тему па да говоримо и о Закону о култури, да ли су или нису донета адекватна подзаконска акта да би закон уопште могао да уђе у употребу итд. Дакле, има озбиљних питања коjа се могу послати на адресу и Министарства за културу, не треба га унапред аболирати од могућих критика. Али, ми овде говоримо превасходно о позориштима, од Атељеа 212 jе цела прича и почела, а од свих њих, у надлежности Министарства jе само Народно позориште. Мало губимо из вида ко нам jе права адреса. Поред тога, министар Брадић jе изнео избалансиран став у погледу односа конкурентности и исплативости с jедне стране и, с друге стране, заштите ризика у стваралаштву. С друге стране, на нивоу града Београда нисмо месецима и годинама чули такав jавни став, онаj коjи би требало да подразумева артикулисану културну политику. Средишњи проблем jе то да ми имамо ситуациjу у граду Београду да се, из потиха и нетранспарентно, врши субверзиjа jавног сектора у области позоришта и културе уопште: нема културне политике, свима се равномерно, по егалитаристичком принципу „свакоме помало никоме довољно“, смањуjу субвенциjе, а веома перфидно се, насупрот томе, подржава критериjум „зараде на благаjни“.
Већина нас овде ниjе против тог критериjума, већ само сматрамо да он не може и не сме да буде доминантан у jавном сектору: то jе здрава логика. Ако нема довољно пара за културу, неко озбиљан и компетентан треба да преузме одговорност за разврставање тог новца и да каже: „молим вас, оволико има за вас, снађите се за остатак“. На основу тих критериjума би се, онда, неке културне институциjе, оне за коjе, дакле, одговорни сматраjу да немаjу адекватан уметнички и културни значаj, препустиле у целости тржишту, а на другоj страни бисмо буџетски у потпуности покрили, на пример, Мало позориште „Душко Радовић” као театар за децу, коjи при томе експериментише у погледу уметничког израза; дакле, има двоструко особен, деликатан положаj. Али, зашто нам онда треба да Аматерско позориште „Дадов” буде институциjа на градском буџету? Аматерско стваралаштво младих jе важна делатност, али да ли jе то приоритетни интерес културне политике града, зар тиме не могу да се баве, рецимо, општине? С друге стране, зашто jе, питам као грађанин, Звездара театар данас стопроцентно на буџету града Београда, позориште коjе jе покренуто као независни и приватни проjекат осамдесетих, а данас нема ни континуирану уметничку продукциjу? Примера има безброj... Свако ко се бави културом у овом граду зна да jе градски секретар за културу Ивана Авжнер фактички смењена, односно да jе покренут захтев за њену смену у оквиру њене странке, а да jоj jе онда, како смо читали у новинама, дата нова шанса, нека врста „помиловања“ до септембра месеца, што њену кредибилност сигурно угрожава. Чак jе, дакле, и на том персоналном плану, коjи jе уjедно и симболички, култури Београда одсечена глава... Има jош безброj проблема у култури Београда. Говорили смо о проjектном финансирању, о транспарентности. Можете да одете на саjт Министарства културе и сазнате коjи проjекти су добили средства на конкурсу за суфинансирање. Можете да се сложите са тим или не, али ви имате ефекат транспарентности у нечему што се зове суфинансирање по проjектима. Међутим, такви резултати на саjту града Београда не постоjе. То jе зато што jе финансирање проjеката у култури у Београду нетранспарентно.

ПОЛИТИКА: Ми бисмо волели да jе са нама Дариjан Михаjловић, коjи jе позван на оваj округли сто, али jе у последњи час jавио да има важан састанак. И да jе са нама Кокан Младеновић, управник Атељеа 212, коjи jе одбио да учествуjе у разговору о проблемима позоришта коjе се данас нашло на раскршћу између стварања хитова и уметничке продукциjе – да нам одговори на питање, шта српско гледалиште очекуjе од театра данас, и на остала питања коjа су покренута у jавности и на овом округлом столу.

Биљана Вуjовић: Нисам из Београда. Ово се поприлично свело на београдске проблеме. Било jе толико речи у штампи о томе како Вам jе Атеље 212 ускратио протоколарну улазницу за представе као критичару...

Тања Мандић-Ригонат: Проблем jе што jе то урађено из освете. Критичар дефинитивно не сме да буде продужена рука маркетинга jедног позоришта и управника.

Биљана Вуjовић: Зашто ви, Меденица, нисте дошли на нашу премиjеру у Нишу, а позвани сте? Министарство jе прошле године направило сjаjан потез и подржало jедну едукациjу своjим проjектом „Србиjа у Србиjи”, финансирало jе будућег редитеља са вашег факултета и jедног младог драматурга, коjи су у Нишу поставили представу, што мислим да jе и те како битно за нас, а и за те младе људе jе jако важно.

Иван Меденица: Обећавам да ћу доћи на следећу позоришну премиjеру у Нишу.

Небоjша Брадић: Морамо да водимо рачуна о чињеници да у дискусиjама о позориштима углавном узимамо за примере београдска позоришта и говоримо о позоришним премиjерама у Београду. Ниш jе такође важан центар културе са развиjеним институциjама, али кад се оде даље, у мања места по Србиjи, суочавамо се са све снажниjом потребом публике за позориштем и све већим недостатком контакта са позоришном игром.

Иван Лалић: Одвоjио бих Кокана Младеновића од целог овог контекста. Мислим да jе он jедан вибрантан редитељ коjи jе доста тога већ урадио и доста сjаjних представа направио и бори се у том Атељеу 212 како зна и уме, и то ради срчано 24 часа на дан, и ми можемо да се споримо да ли улазнице jесу или нису критериjум. Дариjан Михаjловић jе морао данас бити овде. Овде jе сада свет позоришта коjи он игнорише. Jа сам провео у Комисиjи за корупциjу jако пуно времена. Уз сав таj посао, Михаjловић успева да режира мjузикл за децу „На слово на слово”. То jе краjње неприхватљиво. У Закону о сукобу интереса пише да носиоци jавних функциjа могу да се у слободно време баве уметничким делатностима тамо где нису културни министри, тако да он ту законски може да се оправда, али морамо да подсетимо на етички моменат. Или макар одсуство доброг укуса, с обзиром на то да се не поjављуjе нигде, нема никакву стратегиjу. Нити смо до сад сазнали шта jе културна политика града Београда. Тако да бих заиста Кокана одвоjио од Дариjана.

Тања Мандић-Ригонат: У Атељеу 212 обустављен jе рад на представи а да управник ниjе видео ни секунд урађеног, мислим на „Травестиjе” Љиље Тодоровић. Редитељ Томи Jанежич доживео jе ужасно понижење, поjавила се цензура, управник jе фаворизовао и репертоарски и маркетиншки своjу представу. Стварно сулудо за чувени, угледни Атеље 212, коjи jе увек био место отвореног и ума и срца. Младеновићево непоjављивање данас заиста ме не обавезуjе да ћутим о проблемима коjе jе иницирао. Уметник не сме бити понижен, извређан у месту какво jе позориште, ваљда се то подразумева. Кокан Младеновић заиста ниjе жртва „злих опонената“. Тако поставити ствари после свега заиста би била „Травестиjа”. Дошао jе на место управника у jедно одлично позориште, са сjаjним глумцима и добрим репертоаром а не на место менталне, уметничке жабокречине, пропале куће коjу треба дизати на ноге. Мото овогодишње сезоне у Атељеу 212 jе „Револуциjа“. Па ако jе мото „коренита промена“, па природно jе да расправљамо о томе где се та промена догодила, на фасади зграде, на сцени, у комуникациjи. И да ли jе та промена сузила или проширила простор слободе.

Иван Меденица: Озбиљне афере постоjе у Атељеу 212, то jе реалност. Ствара се, међутим, утисак да „Политика” води некакву кампању против актуелног директора те куће. То jе чиста замена теза: ствари стоjе сасвим обрнуто. Скоро jедина од свих дневних новина, „Политика“ се бави истраживачким новинарством о том питању, а обjављуjе и друге врсте текстова на те теме. Већина других дневних новина не информише, или не бар довољно, о овим аферама. Можемо само да нагађамо зашто. Ми смо навикли на непотизме и друге лобистичке подршке, али сада се дешава и нови вид цензуре, или пре аутоцензуре, оне коjа настаjе под притиском приватног капитала коjи jе ушао не само у културу него и у медиjе. Угледне дневне новине коjе су се избориле, током деведесетих, за статус независних и критички интонираних, што су тада и биле, имаjу потписане маркетиншке споразуме коjи им отежаваjу, ако не и потпуно онемогућаваjу, да обjективно информишу поводом афера у Атељеу 212. Ми овде, заправо, све време говоримо о сумњивим, нетранспарентним токовима новца. Ту све почиње и све се завршава.

Небоjша Брадић: Оно што се прошле године десило jесте то да нам jе у току године драстично умањен буџет. То се сада понавља у Хрватскоj, Бугарскоj, и они сада, суочаваjући се на сличан начин са тим проблемом, покушаваjу да пронађу начине како да изађу из тога. Ми смо већ стекли одређену отпорност да можемо да се с тим носимо и некако то умемо, али то не ослобађа било кога од одговорности. Било да jе реч о републичком министарству културе, граду Београду или властима на локалу. Тако ми, радећи са другим нивоима државне управе, покушавамо да увећамо заjеднички капацитет. Када су у питању институциjе и манифестациjе у Београду, ми ћемо у наредном периоду подржавати превасходно оне проjекте коjи се односе на међународно повезивање. Дакле, не сваку манифестациjу, нити сваку институциjу. Ове године из протокола са градом Београдом брисали смо одређене манифестациjе. А да ли ће Београд имати БЕЛЕФ или СОФЕСТ, то jе питање њихове легитимне одлуке. Ми ћемо свакако суфинансирати БИТЕФ и БЕМУС. У свему нам jе потребна рационална политика, да са новцем коjим располажемо постигнемо што боље резултате. Неопходна нам jе, стога, непрекидна и садржаjна комуникациjа и у наредном периоду.