Министарство културе Републике Србиjе

Снимање филмова у Србиjи - понижаваjућа активност

Београд, 26.7.2010.

„Целокупна кинематографиjа, све – проjекти, дугометражни, краткометражни, Jугословенска кинотека, Филмски центар Србиjе и друге активности – финансираjу се с jедан и по милион евра, што jе буџет jедног нискобуџетног филма било где у свету. Филмови код нас добиjаjу по двестотинак хиљада евра и то представља око 25 одсто од њихове вредности, а за 75 до 80 одсто мораjу или да искукаjу или да се одрекну новца. То jе понижаваjућа ситуациjа! Закон о кинематографиjи би могао то да реши, пре свега систем финансирања”, каже Марковић.

Позоришни и филмски редитељ и сценариста Горан Марковић, коjи тренутно обавља и дужност специjалног саветника у Министарству културе задуженог за област кинематографиjе, упозорава да jе Закон о кинематографиjи неопходан како би се решила готово дводецениjска хаотична ситуациjа у тоj области. На изради нацрта Закона о кинематографиjи, по угледу на сличне законе у суседним земљама, радили су наjугледниjи домаћи филмски ствараоци. Основна идеjа креатора тог закона jесте да се филмским ауторима омогуће бољи финансиjски услови за производњу филмова коjа jе, према Марковићевим речима, у Србиjи постала веома понижаваjућа активност, jер се ствараоци више брину како ће да набаве новац за снимање него о самом креативном процесу.

“Уколико би закон био усвоjен у облику коjи ми предлажемо, обезбеђивао би око шест, седам милиона евра годишње за кинематографиjу, што jе доста за осам до десет пристоjно половично финансираних филмова”

Нацрт Закона о кинематографиjи jе завршен и спреман за скупштинску процедуру. Шта ће таj закон донети филмским ствараоцима у Србиjи?

Судбина кинематографиjе у приличноj мери зависи од тог закона. Не бих желео да драматизуjем, да мистификуjем ствари. Ипак, чињеница jе да би таj закон дугорочно решио питање статуса и финансирања кинематографиjе. Овако, с овим веома малим средствима коjа српски филм од Министарства културе добиjа на кашичицу, и с околним сналажењем коjе често личи на просjачење, бавити се филмом у Србиjи значи прилично понижаваjућу активност. То jе у диспропорциjи са значаjем коjи српски филм има у свету. Целокупна кинематографиjа, све – проjекти, дугометражни, краткометражни, Jугословенска кинотека, Филмски центар Србиjе и друге активности – финансираjу се с jедан и по милион евра, што jе буџет jедног нискобуџетног филма било где у свету. То jе стварно беда! Филмови код нас добиjаjу по двестотинак хиљада евра и то представља око 25 одсто од њихове вредности, а 75 до 80 одсто мораjу или да искукаjу или да се одрекну новца. То jе понижаваjућа ситуациjа! Оваj закон би могао то да реши пре свега систем финансирања. Ми смо израчунали да би, уколико би закон био усвоjен у облику коjи ми предлажемо, обезбеђивао око шест, седам милиона евра годишње за кинематографиjу, што jе доста за осам до десет пристоjно, половично финансираних филмова. Постоjе и европски фондови, српски аутори готово редовно добиjаjу средства од Еуримажа, а постоjе и други фондови. Неопходна jе основа, држава мора да стоjи иза филмских аутора бар с 50 одсто средстава.

Филмски центар Србиjе расписуjе конкурс jедном или два пута годишње. Комисиjе читаjу сценариjа и даjу препоруку. Jа сам био у jедноj од тих комисиjа раниjе. Предложени проjекти пролазе кроз више филтера, узима се у обзир да ли су одрживи, економски оправдани, уметнички вредни. Има новца за четири до пет филмова, а стигне око 80 проjеката. То jе фонд коjи може да покриjе само 20 одсто снимања сваког филма – толики напор за ситне паре. Jа сам jедном приликом добио таj новац и затим годину дана провео покушаваjући да снимим филм, односно да прикупим остатак неопходних средстава. На краjу сам одустао и вратио новац. То jе био проjекат ‘Парови’.

КОМЕ СМЕТА НОВИ ЗАКОН

Више пута сте поновили у медиjима да постоjе опструкциjе у усваjању Закона о кинематографиjи. Коме може да смета таj закон?

Не знам коме смета. Пре свега онима коjи мисле да ће оснивање Фонда да смањи утицаj државе или власти на структуру филмске производње. Ту су у игри наjбаналниjе ствари, као питање личног утицаjа или интереса. Не могу да вам кажем коме све закон смета, али постоjе одређене структуре коjе су против њега. Иза овог нацрта стаjали су наjугледниjи филмски радници, на њему смо директно радили Горан Паскаљевић, Мики Маноjловић и jа, затим Емир Кустурица и броjни филмски радници окупљени око Филмског центра Србиjе. Консултовали смо сва министарства, ишли смо код премиjера Мирка Цветковића коjи jе био врло флексибилан и саслушао нас, дао нам врло конструктивне примедбе. Ми више не знамо шта треба да урадимо. Ако се то и даље буде одлагало, као 2003. године, jа одлазим, jер заиста нисам човек коjи има нерве за такву врсту посла.

Нови Закон о кинематографиjи предвиђа, поред осталог, оснивање Филмског фонда Србиjе коjи би био задужен за финансирање домаће кинематографиjе. Из коjих би се извора такав фонд финансирао?

Проблем jе у томе што, кад буџетски финансирате кинематографиjу, имате новац само за jедну годину, а филмови се производе две, три, четири године. Оснивање Фонда би подразумевало да се новац из буџета, с донациjама, спонзорима, уз пореске бенефициjе за људе коjи улажу у кинематографиjу, прикупи и улаже системски у филмске проjекте. Сличан закон омогућио jе Израелу да од jедан до два одсто гледалаца у биоскопима за израелске филмове дође до процента од 30 до 40 одсто, а израелски аутори су направили огроман продор у свету.

Прошле године буџет jе за суфинансирање домаћих филмских проjеката посредством конкурса био знатно смањен због економске кризе. Каква jе ситуациjа ове године?

Прошле године суфинансирано jе 12 домаћих филмова. Ове године, на првом конкурсу, додељен jе новац за девет проjеката. На jесен ће бити расписан jош jедан конкурс. Надамо се да ће бити 12 до 13 филмова укупно, од коjих ће макар два или три бити врло добра. Холивуд, на пример, купи сто филмских сценариjа, од коjих сними филм само према jедном. Људи пишу та сценариjа као да ће се филмови заиста снимати, они су плаћени за то. Французи сниме 150 филмова годишње, а од тога се 20 или 30 филмова никада не прикаже. Од наших 10 или 12 филмова сви се приказуjу, а то ниjе мала ствар. Два до три су заиста добра и с успехом се приказуjу на међународним фестивалима.

Ви сте овогодишњи домаћи добитник награде “Александар Лифка” коjу Фестивал европског филма на Палићу додељуjе за допринос европскоj кинематографиjи. И раниjе сте били гост тог фестивала, како га оцењуjете и како, према вашем мишљењу, он треба да се развиjа у будућности?

Фестивала има врло много и веома су различити. Jа волим фестивал на Палићу из два разлога: прво, врло ми jе лепо тамо, волим средњу Европу, а тамо мирише на средњу Европу и у суседству jе Европске униjе; друго, таj фестивал jе суштински веома добро конципиран. Jа се сећам периода када jе наша земља била потпуно изолована и у очаjном стању деведесетих година – таj фестивал био jе jедна од jачих спона Европе и Србиjе. Када jе све било прекинуто, палићки фестивал био jе спона, а та заслуга jе велика и треба jе поштовати. Врло jе интересантна концепциjа тог фестивала, разликуjе га од других манифестациjа те врсте коjе су, више-мање конфекциjске, рекао бих – на jедном фестивалу се шиjу одела, на другом гаће, на трећем брусхалтери. Мислим на Ниш, Херцег Нови, Врњачку Бању… Оваj фестивал на Палићу jе нешто сасвим посебно и не бих волео да промени концепциjу. Нема ни разлога за то.

БИОСКОП “БАЛКАН”

Пре неколико месеци затворен jе биоскоп “Балкан”, коjи jе гледаоцима нудио могућност да погледаjу и филмове коjи нису снимљени у Холивуду, домаћа остварења, документарни програм. Jавно сте негодовали због могућности да се та дворана претвори у коцкарницу. То се ниjе десило, али нема више ни биоскопа на том месту. Да ли држава може да заштити биоскоп “Балкан”?

Биоскоп ‘Балкан’ jе посебна прича. То jе незаконито купљен биоскоп, jер у уговор ниjе ушла клаузула да jе реч о обjекту коjи jе заштићен законом. Одлука да се та зграда у коjоj се налази биоскоп прогласи градским спомеником културе донета jе jош 1995. године. Власник биоскопа намеравао jе да га прода Кипранима коjи су власници коцкарница, међутим, намена зграде не сме се мењати. Сада смо у пат позициjи, jер власници биоскопа не смеjу да продаjу простор коjи jе под заштитом, али ни држава коjа ниjе власник тог простора.

Поред вас ове године jе награду “Александар Лифка” добио и француски редитељ грчког порекла Коста Гаврас. Претходних година то признање додељено jе и многим другим угледним домаћим и иностраним филмским ствараоцима, попут Кена Лоуча, Кена Расела, Горана Паскаљевића, Љубише Самарџића, Jиржиjа Менцла. Шта за вас значи та награда?

Награда ‘Александар Лифка’ буди у мени двоjака осећања. Под jедан, веома сам почаствован и веома задовољан, jер када се бавите овим послом никада нисте сигурни шта радите, то jе све магла, лук и вода. Замишљате неке филмове, па их снимате, па добиjате неке награде, па су ти филмови гледани, али заправо никада не знате да ли то што радите има неки смисао, оставља ли неки траг или не. Постоjе неки знаци у мом животу коjи су ми показали да то нисам потпуно узалудно радио. Неки моjи филмови су остали упамћени. Ова награда jе, ипак, од jедне озбиљне, стручне институциjе, не од неких забавних новина или фестивала на мору, тако да ми даjе осећање да сам ипак нешто радио, да нисам узалудно трошио време и живот на оно чиме сам се бавио. Друго осећање, када се бавите овим послом, стално имате утисак да ћете тек сада почети да радите, заправо да jе до сада све била припрема и журнал, а сада почиње главна ствар, главни филм, а онда одjедном неко вам ставља до знања, на неки начин, да сте при краjу, да сте близу циља и да не треба jош много времена када ћете отићи у старо гвожђе. Због тога сам, када сам чуо да сам награђен, помислио шта ће мени награда за животно дело.

Да ли већ имате идеjу о следећем филму?

Покушао бих да снимим jедан филм, ако могу. Реч jе о нечему што сам већ испробао у позоришту – комад ‘Фалсификатор’. Реч jе о црноj комедиjи коjа се бави падом бивше Jугославиjе кроз причу о паду поjединца. То jе тема о коjоj сам све време размишљао као о филму. Имам идеjе у вези с филмом коjе би мало промениле целу форму. Планирам да то снимам у Босни. За сада jе то само идеjа, али она jе наjважниjа. У нашем послу jе то тако, фиксирате неку идеjу и онда почнете да се понашате као неки религиозни фанатик, веруjете слепо да ћете то урадити, нема другог начина. Написан jе филмски сценарио и сада ћемо полако почети да jуримо новац, ту тужну причу сам вам већ испричао.

Краjем прошлог лета наjавили сте снимање наставка свог култног филма “Национална класа”. Шта jе с тим проjектом?

То jе отпало из неколико разлога. Многи се грабе око тог проjекта, а немаjу право на то. Jа сам апсолутни власник ауторских права, аутор сам сценариjа и режирао сам филм. Око тог проjекта jе велика гужва тако да jе то, jедноставно, далеко од мене. Jа на то, уосталом, никада нисам ни рачунао, нити сам прижељкивао. Ако jе нешто испало добро, зашто то да дирамо?

Ваша нова представа “Златно теле”, рађена у продукциjи Народног позоришта из Београда, претпремиjерно изведена jе у Лесковцу, Шапцу и Панчеву. Како jе публика прихватила представу и чиjа jе идеjа била да се она прво изведе у мањим градовима током лета, а тек на jесен у Београду?

Таj концепт постоjи одавно на Бродвеjу, с тим што се тамо представе играjу по 40 до 50 пута пре премиjере. Ми смо извели представу само три пута. Идеjа jе да се ствар уигра, да глумци постану опуштени, да савладаjу проблематику, jер код нас су премиjере често засноване на несналажењу и недовршеним представама коjе често постаjу добре после десет, петнаест извођења, а тада их нико више не гледа. Ми нисмо направили толики увод, али су те три представе биле прилично корисне, jер су направљене у различитим амбиjентима, и jа сам видео шта треба да се коригуjе. Премиjера у Београду биће 6. октобра. Неће бити никаквих суштинских промена, али ћемо неке детаље мало да дотерамо на основу онога што смо видели на претпремиjерама.

Комад “Златно теле” jе настао на основу адаптациjе сатиричног романа Иље Иљфа и Jевгениjа Петрова, написаног тридесетих година прошлог века, у времену НЕП-а (Нове економске политике у Совjетском Савезу). Главни jунак романа jе Остап Бендер, преварант, “велики комбинатор”. Каква jе веза између оног и овог времена и кога симболизуjе Остап Бендер?

Везе су апсолутно блиске. Постоjи запањућа веза између данашње транзициjе и оне у времену НЕП-а. Заjеднички именитељ им jе – крађа. Реч jе о друштву у коjем доминира криминал, jа то називам кримократиjа, заправо, друштво коjе jе састављено углавном од лопова и превараната. Мислим да ће гледаоци ту препознати многе сличности. Оно што jе мене посебно интересовало у свему томе, а чега сада нема, jесте управо лик Остапа Бендера, коjи jе апсолутно непознат. Деведесет девет одсто људи нема поjма ко jе он, а jа сам одувек волео таj лик и ту врсту хумора, цинизма и аутоцинизма. Стицаj околности био jе такав да сам разговарао с jедним приjатељем, кад год смо ћаскали, изговарали смо неке изреке Остапа Бендера, и онда сам пожелео да после не знам колико година поново прочитам ‘Златно теле’. Купио сам књигу у књижари, а убрзо су ми у Народном позоришту понудили да режирам неки комад Харвуда. Jа сам рекао да тешко могу да радим Харвуда, jер не разумем Енглезе, а онда ми jе директорка драме Народног позоришта Ивана Димић рекла да она може да ми понуди jедино jош ‘Златно теле’. Jа сам рекао да jе то провиђење, прст судбине. Jа сам радио драматизациjу романа за позориште, а она ми jе помогла. Кључ jе у томе што смо добили одличног глумца, Ланета Гутовића, за лик Остапа Бендера.

Остап Бендер симболизуjе стил живота у овоj земљи, с тим што овде нема много духовитих људи, овде су обично ти преваранти сурови, нижеразредни, примитивни, или, ако нису примитивни, онда су апсолутно покварени. Остап Бендер то ниjе, он вара из љубави према превари, он jе уметник, уметник преваре, он ужива у преварантском стилу, а не у резултатима. На краjу он се одриче ‘златног телета’, односно новца коjи jе украо, jер види да jе освоjити новац ништа, да jе чар у самом осваjању, а не у резултату.

КУЛТУРНИ ЗЛОЧИН

“Чак и кад снимите филм, веома га jе тешко приказати. Регуларни биоскопи више не постоjе. Биоскопе у Београду купио jе неки тип коjи их jе после препродао власницима кипарских коцкарница или коме већ. То jе чисти културни злочин! Мултиплекси су продукционо везани за блокбастере, тако да ако снимите херметичан филм не можете да га приказуjете у неком од тих биоскопа. Можда два дана. Свуда у свету постоjе биоскопске мреже коjе приказуjу домаћи некомерциjални филм, свуда постоjи начин како се то финансира. Француска држава, на пример, коjа jе богата и цивилизована, снима око 150 филмова годишње. Ти филмови се приказуjу у складу са законом коjи прописуjе колико сваки биоскоп може да прикаже страних, а колико француских филмова. Ми не бисмо ишли тако далеко, али нови закон предвиђа стимулисање приказивања, посебне бенефициjе за биоскопе у коjима се приказуjе домаћи и европски филм, нешто што jе алтернатива. Нико не тражи да се ти филмови гураjу у мултиплексе, већ само да имамо биоскопе коjи ће моћи да живе и преживе од приказивања такве врсте филмова. Цивилизациjски императив jе да имате и ово и оно. Неко те мултиплексе назива биоскопским Мекдоналдсима. Jа се с тим не слажем, волим понекад да одем у мултиплекс и да погледам холивудски филм, нисам jа против тога, али не бих стално да jедем у Мекдоналдсу” - каже Марковић.

Валентина Булатовић