Поводом текста „Наша брука: Албаници обнављају српске пимнице“


Датум: 14.11.2018.

Чланак поводом заштите Неготинских, Рајачких, Рогљевачких и Штубичких пимница нетачан је и скандалозан од самог наслова. Јер „брука“, која се помиње у том наслову, најпре се односи на третман доступних чињеница ауторке чланка о важној и комплексној теми заштите културних добара. Овај напис је школски пример писања са унапред постављеном негативном тенденцијом, уз грубо извртање и игнорисање података које је „Блиц“ детаљно добио и од Министарства културе и информисања и од Републичког завода за заштиту споменика културе.           

Пођимо редом. Не финансирају „Албанци“ пројекат обнове кровова наших старих „пимница“, него шведска организација „Културно наслеђе без граница“ (Cultural Heritage without Borders – CHwB) у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе. Организација (CHwB) је основана 1995. године са циљем да изнађе начине и предузме конкретне мере помоћи у заштити и конзервацији, у оквиру развојних пројеката које највећим делом финансира Шведска интернационална развојна агенција (Swedish International Development Cooperation Agency - Sida), владина агенција у саставу Министарства спољних послова Шведске. Секретаријат за Културно наслеђе без граница налази се у Стокхолму и има три локалне канцеларије на Западном Балкану у Сарајеву, Приштини и Тирани. Са овим, као и са другим страним партнерима, наша држава и наше установе заштите већ дуго тесно сарађују.

Држава, према скромним могућностима, одваја средства и за ове споменике, које смо ми, препознајући њихов значај, још пре осам година уврстили у листу споменика од изузетног значаја, односно међу кандидате за Унескову листу. Шведски партнери, наглашавамо, заједно са стручњацима Републичког завода за заштиту споменика, реализују овај пројекат и никаквих спорних „Албанаца“ ту нема, нити су надлежне установе државе Србије искључене из тога посла. Као што, у тексту цитирана Босиљка Томашевић, која је, по наводу из текста, „пре много година препознала значај ових објеката“, на питању заштите пимница ради као стручњак Републичког завода а не као приватни ентузијаста, што се из чланка може помислити.

У подробном објашњењу које је ауторка чланка добила на ову тему јасно је речено да српско законодавство у области заштите културног наслеђа не прави разлику између споменика у јавном или приватном власништву, али да извесне тешкоће прави важећи Закон о буџетском систему. Наиме, у члану 27. овог закона дефинисане су врсте јавних расхода и издатака међу којима се не предвиђају улагања у непокретности које су у приватној својини. У тексту на који се осврћемо ова чињеница се смисаоно деформише и ауторка конструише непостојећи неспоразум између Министарства и установа заштите, па је испало да наводно држава не признаје споменике културе у приватном власништву.

Друго је питање што су потребе заштите нашег културног наслеђа огромне, а буџетска издвајања су ограничена и недовољна. Зато и сарађујемо са организацијама као што је „Културно наслеђе без граница“ и ту није ништа спорно. И медијска брига за наше наслеђе није спорна, али ваља подсетити да је главна снага медија у веродостојно и свеобухватно предоченим чињеницама, а не у пренапрегнутим конструкцијама које по свему личе на политичку анти-кампању.

Сектор за културно наслеђе – Министарство културе и информисања

 


Lowest Price Cialis Sold Online Cheap Cialis

Buy Generic CialisErectile Dysfunction Pills

Buy Sildenafil Buy Cialis without prescription Buy Cialis

Cialis Price Order Cialis Order Cialis Generic