Povodom teksta „Naša bruka: Albanici obnavljaju srpske pimnice“


Datum: 14.11.2018.

Članak povodom zaštite Negotinskih, Rajačkih, Rogljevačkih i Štubičkih pimnica netačan je i skandalozan od samog naslova. Jer „bruka“, koja se pominje u tom naslovu, najpre se odnosi na tretman dostupnih činjenica autorke članka o važnoj i kompleksnoj temi zaštite kulturnih dobara. Ovaj napis je školski primer pisanja sa unapred postavljenom negativnom tendencijom, uz grubo izvrtanje i ignorisanje podataka koje je „Blic“ detaljno dobio i od Ministarstva kulture i informisanja i od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.           

Pođimo redom. Ne finansiraju „Albanci“ projekat obnove krovova naših starih „pimnica“, nego švedska organizacija „Kulturno nasleđe bez granica“ (Cultural Heritage without Borders – CHwB) u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Organizacija (CHwB) je osnovana 1995. godine sa ciljem da iznađe načine i preduzme konkretne mere pomoći u zaštiti i konzervaciji, u okviru razvojnih projekata koje najvećim delom finansira Švedska internacionalna razvojna agencija (Swedish International Development Cooperation Agency - Sida), vladina agencija u sastavu Ministarstva spoljnih poslova Švedske. Sekretarijat za Kulturno nasleđe bez granica nalazi se u Stokholmu i ima tri lokalne kancelarije na Zapadnom Balkanu u Sarajevu, Prištini i Tirani. Sa ovim, kao i sa drugim stranim partnerima, naša država i naše ustanove zaštite već dugo tesno sarađuju.

Država, prema skromnim mogućnostima, odvaja sredstva i za ove spomenike, koje smo mi, prepoznajući njihov značaj, još pre osam godina uvrstili u listu spomenika od izuzetnog značaja, odnosno među kandidate za Uneskovu listu. Švedski partneri, naglašavamo, zajedno sa stručnjacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, realizuju ovaj projekat i nikakvih spornih „Albanaca“ tu nema, niti su nadležne ustanove države Srbije isključene iz toga posla. Kao što, u tekstu citirana Bosiljka Tomašević, koja je, po navodu iz teksta, „pre mnogo godina prepoznala značaj ovih objekata“, na pitanju zaštite pimnica radi kao stručnjak Republičkog zavoda a ne kao privatni entuzijasta, što se iz članka može pomisliti.

U podrobnom objašnjenju koje je autorka članka dobila na ovu temu jasno je rečeno da srpsko zakonodavstvo u oblasti zaštite kulturnog nasleđa ne pravi razliku između spomenika u javnom ili privatnom vlasništvu, ali da izvesne teškoće pravi važeći Zakon o budžetskom sistemu. Naime, u članu 27. ovog zakona definisane su vrste javnih rashoda i izdataka među kojima se ne predviđaju ulaganja u nepokretnosti koje su u privatnoj svojini. U tekstu na koji se osvrćemo ova činjenica se smisaono deformiše i autorka konstruiše nepostojeći nesporazum između Ministarstva i ustanova zaštite, pa je ispalo da navodno država ne priznaje spomenike kulture u privatnom vlasništvu.

Drugo je pitanje što su potrebe zaštite našeg kulturnog nasleđa ogromne, a budžetska izdvajanja su ograničena i nedovoljna. Zato i sarađujemo sa organizacijama kao što je „Kulturno nasleđe bez granica“ i tu nije ništa sporno. I medijska briga za naše nasleđe nije sporna, ali valja podsetiti da je glavna snaga medija u verodostojno i sveobuhvatno predočenim činjenicama, a ne u prenapregnutim konstrukcijama koje po svemu liče na političku anti-kampanju.

Sektor za kulturno nasleđe – Ministarstvo kulture i informisanja

 


Lowest Price Cialis Sold Online Cheap Cialis

Buy Generic CialisErectile Dysfunction Pills

Buy Sildenafil Buy Cialis without prescription Buy Cialis

Cialis Price Order Cialis Order Cialis Generic