Реаговање министра културе и информисања Владана Вукосављевића на изјаве министарке културе Хрватске

Све то зачињава љупким предлогом  да се "окренем чињеницама а не митовима".

Излазећи у сусрет тој добронамерној идеји, подсетићу уважену колегиницу на неке чињенице а одмах потом и на митове.

Чињенице кажу следеће: Никола Тесла рођен је 1856. године у селу Смиљан у Аустријском царству, у оквиру подручја које се звало "Војна Крајина" и које је, скоро искључиво, било насељено Србима. Отац му је био православни свештеник,  а крштен је у српској православној Цркви Светих апостола Петра и Павла у Смиљану. Дакле, јасно је шта је био по националности.

То ни министарка Обуљен Коржинек не оспорава и то похвално говори о њеној обавештености о општепознатим чињеницама.

Остаје да видимо шта министарка мисли када каже да се "Хрватска с поштовањем сећа једног од СВОЈИХ највећих изумитеља". Како је Србин, рођен у Аустријској царевини, у оквиру Војне крајине, у времену када од државе Хрватске нема ни наговештаја, занимљивим псеудоисторијским инжењерингом, постао "хрватски изумитељ"?

Придев хрватски, признајем, неће Србину Николи Тесли одузети ништа од његове вечне славе, али сматрам такву интерпретацију нелогичном, историјски неутемељеном и у најмању руку детињастом и произвољном.

Држава Хрватска се у међународно признатом капацитету, прилично касно попела на историјску сцену и разумем тежњу да се у ретроактивном смислу труди да попуни разне дисконтинуитете, али верујем да има довољно угледних Хрвата у историји да одговоре на те идентитетске потребе младе државе.

С друге стране, и уз извесна поједностављења, Хрватска је у најмање два наврата, врло непосредно показала шта мисли и о Николи Тесли и о његовим сународницима.

Да је Тесла посетио свој завичај 1941. године и да га је тамо затекао почетак Другог светског рата, сва је прилика да би био заклан и бачен у јаму, као и бројни припадници породице Тесла и више од 500 житеља Смиљана.

Да је то преживео, вероватно је да би страдао у Јасеновцу, Глини, Јадовну, на неком другом од безбројних стратишта Срба или би можда погинуо у борбама против хрватских усташа.

Да је имао потомка, и да се тај потомак затекао у Смиљану или у Госпићу 1991. године, видео би призоре и поступке за које верујем да их министарка зна, па их овде не бих подробније описивао.

Зато и мислим да придев "хрватски" не иде уз име Николе Тесле у истој реченици, осим ако није реч о неком дечијем квизу из популарне географије.

Поштујем министаркино право да на то гледа другачије, али и држим да је важно да дефинишемо разлоге за своја уверења.

Што се тиче њене тврдње да "Србија  не престаје са фалсификовањем историје..." приписаћу то тренутном паду концентрације и нећу одговорити онако како то овај клеветнички и интелектуално непоштени став заслужује.

Када је реч о Иви Андрићу, ирелевантно је шта о његовом осећању националне и духовно-интелектуалне припадности мислимо уважена министарка Обуљен Коржинек и моја маленкост. Упућујем је да се о томе обавести у многобројним изјавама самог Андрића и у документима које је потписивао велики српски и светски књижевник и нобеловац. То је веома једноставан интелектуално истраживачки подухват.

Такође, када је реч о Иви Андрићу, охрабрујем је да разуме да нису сви римокатолици рођени на овим просторима, истовремено и Хрвати. Толико би већ морала да зна ако јој једини извор информација није искључиво "Хрватска енциклопедија".

Религија нигде у Европи није вододелница нација, па тако ни уверења министарке Обуљен Коржинек не могу да потру постојање бројних угледних Срба католика са ових простора. Узвратићу министарки истоветним саветом да се окане митова и да се упозна са биографијама и радом Руђера Бошковића, Ивана Гундулића, Петра Прерадовића, Влахе Буковца, Иве Војновића, Матије Бана, Марка Мурата, Валтазара Богишића, Антуна Матије Рељковића и многих других.

Историја и религија вишеструко су сложенији феномени од онога што министарка Обуљен Коржинек у свом саопштењу наговештава да зна.

Коначно, поново истичем да аутентична хрватска култура има велики број значајних представника, којима може да се дичи и локално и глобално. Митоманија и својатање туђег нису поуздан савезник ни једном народу, па ни хрватском и српском.

По цену да наша неслагања по овим питањима остану трајна, предлажем  цењеној министарки да заједнички запазимо бројне могућности за будућу сарадњу у области културе, а да наша различита виђења у вези са темом ове дебате, припишемо сложеним историјским околностима из прошлости.

Будућност је једини заједнички живи простор на који можемо да рачунамо. Искључиво од нас зависи шта ћемо од њега да направимо.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић