Саопштење Министарства културе и информисања у вези са књигом "Јасеновац" хрватског историчара Голдштајна

„Занимљив је и иновативан начин на који господин Голдштајн посматра околности које се односе на откуп књига на конкурсу Министарства културе и информисања Републике Србије. Будући да је логично претпоставити да се, или преко свог издавача или самосталним напором упознао са процедуром, о томе нећемо трошити време.

Оно што јесте иновативно је да г. Голдштајн сматра да је држава Србија у некој врсти обавезе да библиотекама препоручује његову књигу за откуп и да то и финансира. Ако се не варамо, и његов издавач и он су чак у неким од бројних гневних коментара кокетирали и са појмом „цензура“, правећи се да не познају његово значење.

Подсетићемо српску јавност да је Голдштајнова књига објављена у Републици Србији, да се налази у књижарама у свим српским градовима и да библиотеке у Србији, чак и без одлуке Министарства културе и информисања, могу ту и друге књиге да купују и нуде својим члановима. Допуштено је и да издавач, господин Голдштајн или било ко други, примерке књиге поклони било којој или чак и свакој библиотеци у Србији. Упркос томе, Голдштајн повишеним тоном инсистира да српско Министарство културе препоручи библиотекама његово дело и да тај откуп финансира новцем грађана Србије. Голдштајн је у праву када каже да претпоставља „да се (за откуп) бирају књиге које су вредне и које представљају допринос култури и науци и проширују знања читалачке публике у Србији“. Да, управо такве бирају комисије и Министарство културе и информисања.

А да би се његово дело „Јасеновац“ уклопило у те критеријуме, бар што се Министарства културе и информисања тиче, потребне су додатне оцене и релевантне рецензије српских историчара који се темом геноцида над Србима у НДХ баве дуже него Голдштајн. Осим тога, имајући у виду изузетну осетљивост теме, Голдштајново „откриће“ о броју жртава у Јасеновцу немалом броју стручњака личи на историјски ревизионизам, па је и за то потребно време да би се таква ингениозна открића историјски поузданије доказивала, пре него што Министарство културе и информисања Републике Србије парама грађана ове земље то дело препоручује и купује библиотекама у Србији.

Ако у наредним годинама и бројније рецензије еминентних српских стручњака и историјска наука у целини, дају за право чудним Голдштајновим тезама, онда неће бити препрека ни за откуп и финансирање.

Голдштајну понављамо старо питање и додајемо ново, будући да је одбио да одговори на оно што сигурно зна живећи и радећи у Хрватској.

Колико књига српских историчара које се баве темама геноцида над српским народом у НДХ , Јасеновцем или „Олујом“ су објавили хрватски издавачи? Колико их се налази у излозима хрватских књижара, као што се његова налази у излозима српских? Колико таквих наслова је за хрватске библиотеке препоручило и откупило Министарство културе Хрватске?

Ново питање је, колико примерака Голдштајнове књиге „Јасеновац“ је откупило поменуто хрватско министарство?

И да поновимо, и Голдштајнов српски издавач и сам Голдштајн и љубитељи његовог погледа на историју Покоља у тзв. НДХ и Миљенко Јерговић, за кога уз шепурење Голдштајн тврди да је славословио делу „Јасеновац“, могу читав тираж књиге или колико год желе примерака, поклонити српским библиотекама. Понављамо, то могу да учине и саме библиотеке ако процене да постоји потреба читалаца за том књигом.

Министарство културе ће ипак, водећи рачуна о принципима српске културне политике и о својим формалним и моралним обавезама, неко време сачекати са таквом одлуком, све док озбиљна историјска наука и методолошки исправна и проверена истраживања пакла на земљи званог „Јасеновац“, на поузданији начин од тренутно постојећег, не процене вредност овог Голдштајновог дела. Имајући у виду трагична и трауматична искуства српског народа изазвана Покољем и геноцидом у тзв. НДХ, сматрамо да је и у овом случају опрезност мајка мудрости. До тада, господину Голдштајну желимо успех на конкурсима за откуп у Републици Хрватској.“