Министар је указао да сваки музеј постоји између између онога што памти и онога што предвиђа а да док славимо 75 година не гледамо само уназад, већ напред ка новим пројектима, новим идејама, младим уметницима и дизајнерима који ће наставити да исписују исту ту велику причу о човеку, лепоти и трајању.
„Министарство културе ће наставити да пружа подршку Музеју примењене уметности, као месту које чува знање, али и храбро отвара простор за нове визије у својој мисији да буде мост између традиције и савремености, између уметности и дизајна, између наслеђа и будућности“, рекао је Селаковић честитајући јубилеј свима који су „посвећеношћу, знањем и љубављу створили институцију какву данас имамо“.
Министар је поручио да једино онај простор у којем стваралаштво спаја занат и визију, традицију и иновацију јесте простор у коме култура и живи а да је Музеј примењене уметности својим радом постао и остао не само чувар националног блага, већ и наш амбасадор у свету.
„То је, посебно ове године, потврдило и учешће Републике Србије на Бијеналу архитектуре у Венецији, под окриљем овог музеја, у шта сам лично имао прилику да се уверим. Изложба 'Расплитање / Unraveling' показала је Србију као земљу богате културе, али и као земљу где се архитектура посматра не само као градња већ као чин разумевања историје и идентитета”, рекао је Селаковић и додао да је посебна радост да се јубилеј ове куће уметности обележава отварањем изложбе ауторке Ане Самарџић у којој музејски предмети добијају потпуно нови живот: ватра у њима говори о страсти стварања, ваздух о надахнућу, вода о протицању и промени, а земља о постојаности и корену.
Према његовим речима, од настанка до данашњих дана, Музеј примењене уметности није само био место у коме се артефакти чувају, већ заправо тачка живог памћења једног народа, у којем прошлост дише, а сваки предмет говори и место где су уметност и свакодневница разговарали једним истим језиком.
Селаковић је захвалио за доделу признања и поштанске марке са дизајном Музеја примењене уметности урађену поводом значајног јубилеја која му је на свечаности уручена и нагаласио да тај гест не доживљава као награду појединцу „већ као обавезу пред институцијом, пред њеним трајањем и пред свима који су, својим радом и знањем, учинили да ова кућа буде оно што јесте — стожер традиције и живи ослонац наше савремене културе“.